Početkom prethodne godine, biće u kojem sam egizistirao trideset dve godine zajedničkog života sa suprugom, podelilo se na dva dela. Njena polovina se preselila u večnost, moja je ostala da sama popuni čitav duhovni prostor koji smo zajedno stvorili. Rastegao sam se i proširio, sakupljajući pri tome dobar broj osobina i navika koje je ona unela u to zajedničko biće. Postao sam uredniji, odgovorniji, organizovaniji i daleko fizički aktivniji.
Šta je na kraju srede? Četvrtak.
A šta – na kraju četvrtka? Petak.
Na kraju svih krajeva?
Uvek je jedan novi početak.
Krajevi se potroše,
počeci uvek traju.
Početak – eto šta je na kraju!
Duško Radović
Nisam znao da li mogu.
Ali znao sam da moram, pa onda nije ni bilo važno. Ovo nije bila biciklistička tura, već samoterapija.
Gugl kaže: 10000km za 94 dana, ali Gugl računa svako kretanje, uključujući šetnje po gradu, skretanja s puta i slično.
Moja računica kaže: 8500km, od čega 2000km vozom i brodom. Ostatak, 6500km – biciklom.
Kako god, našao sam ono što sam tražio, mada nisam ni znao šta tražim kada sam krenuo.
Život je, istog dana kada sam se vratio, smislio novi, mnogo teži izazov mojoj porodici.
Vreme je da se zatvori ova epizoda i da se posvetim rešavanju zaista ozbiljnih problema.
Ne znam da li mogu.
Ali znam da moram.
Francuzi mirišu.
I Francuzi puše.
S obzirom na cene, imam utisak da francuska država u dobroj meri od toga živi. Verovatno daju poljoprivrednicima jer je hrana osetno jeftinija nego kod nas.
Uzmite sve ovo uslovno, jer nisam ja toliko dugo u ovoj zemlji da bih bilo šta sa sigurnošću mogao da tvrdim, a nisam baš ni istraživao. Ali, bez obzira da li sam popio espresso u nekom zaseoku od desetak kuća u kojima žive poljoprivrednici, ili u gradovima kao što su Miluz, Bezanson ili Limož (svaki od njih je veličine Niša ili Novog Sada), oko mene su bili mirisi parfema i duvana. A ja obožavam i jedno i drugo.
Austrija je zemlja savršenog reda. Improvizacija u bilo čemu ne postoji.
Ako probaš da improvizuješ, ili si ludak ili si umetnik. Nisam neki znalac, ali da me ubijete, ne mogu da se setim značajnijih austrijskih umetnika, osim u muzici. Okej, imaju Kafku (mada on baš i nije bio čist Austrijanac) i Oskara Kokošku, ali posle njih ne znam ni za koga.
Svi su neki cikloturisti, cikloputnici, ciklo-ovo, ciklo-ono… eto i ja da smislim kategoriju.
Insbruk, šest sati ujutro, ovde tek sviće.
Matori ludak na biciklu se pojavljuje iz mraka, a mladi hipster naslonjen na ogradu mosta (tri uspravno, reka u Austriji, dva slova) duva neku travu i gleda zabezeknuto.
– Hej, matori, odakle ti?
– Iz Srbije, krenuo malo do Lisabona
– Sereš? Je l` ti treba smeštaj?
– Jok, tebi treba. Imaš nešto jeftino?
– Pa, sad… nema ovde jeftino, ali ako oćeš samo da malo odspavaš možeš kod mene do sutra džabe.
– Brate, ako imaš krevet i eventualno tuš, hvala ti do neba.
– Ne brini. Nije baš najčistije ali ima krevet i tuš.
Ivan Mladenović je visok dobra dva i po metra.
Moraćete da mi verujete na reč jer na slikama se to ne vidi.
Ivan ne želi da se vidi, a Ivan može sve što hoće.
Slobodni penzioner po sopstvenoj odluci. Verujem da su svi ljudi rođeni jednaki i dobri, samo su neki to usput zaboravili
Nacionalnost? Operisan od toga još u ranoj mladosti. Kad već ne mogu da budem Portugalac, svejedno mi je.
Religija? Sumatraizam
Politička opredeljenost? Light anarhizam Manu Chao tipa.
Muzika? Manu Chao, Yasmin Levy, Mariza
Omiljeni pisac? Čehov
Najveći uspeh u životu? To što unuka svakog vikenda traži da spava kod mene i knjiga o lečenju (sopstvenog) alkoholizma
Planovi u životu? Da napravim sledeći korak
