Austrija je zemlja savršenog reda. Improvizacija u bilo čemu ne postoji.
Ako probaš da improvizuješ, ili si ludak ili si umetnik. Nisam neki znalac, ali da me ubijete, ne mogu da se setim značajnijih austrijskih umetnika, osim u muzici. Okej, imaju Kafku (mada on baš i nije bio čist Austrijanac) i Oskara Kokošku, ali posle njih ne znam ni za koga.
Kad kažem improvizacija, mislim na recimo pretrčavanje ulice na crveno iako kilometrima nema nikoga ni levo ni desno, na bacanje makar i najsitnijeg papira u kante koje su za plastiku i obrnuto, na kašnjenje bilo čega i bilo gde, rad i odmor jednu sekundu duže od propisanog i takve stvari.
Nadam se da makar u seksu improvizuju ponekad, mada sumnjam. Svu improvizaciju su im potrošili Mocart i ekipa.
Moj domaćin i spasilac Majkl je, na primer, vegetarijanac, ne pije i ne puši. Puši travu, ali nikad u stanu, već izađe napolje (na moju sreću, inače se ne bismo sreli) i vrlo pažljivo ugasi pikavac i baci u kantu za đubre. Ne u reku, nego u kantu. Meni je dozvolio da pušim ako otvorim sve prozore, ali da pazim da neko iz komšiluka ne primeti. To je otprilike najluđa stvar koju je u životu uradio. Valjda negde u podsvesti ima da su nešto dužni nama Srbima i generalno Slovenima iz prošlosti. Što se mene tiče, odužili su se danas.
Dobro, sve je to, spolja gledano, jer ja „letim“ kroz Austriju na mojoj Zorki, ne zalazim u dubinu. Ali, oni mi i ne daju da zađem u dubinu. Gde da zađem, kad sela deluju kao da su iz slikovnice izašla? Kuće lepe, čiste, dvorišta uredno ograđena živom ogradom u santimetar isto ošišanom, a ljudi – nema nigde.
Austrijanci ili rade ili sede kući i odmaraju.
I trče ili voze bicikle po planinčinama. Zimi samo zamene bicikle skijama. I kad je to u pitanju, ne zanima ih kakvi su vremenski uslovi. Može da pljušti kiša i temperatura padne na nulu, nema veze. To nije njihov problem. Ako trči u šest ujutro, Austrijanac u pet minuta do šest obuče šorc i izlazi napolje, ne gleda u nebo.
Prodavnice su zatvorene subotom i nedeljom. Žao nam je dragi turisti, znamo da biste vi rado trošili novac i vikendom, ali ne uklapa nam se u radno vreme. Jedino ima par pokretnih autobusa sa sendvičima, all ako vam kažem da je glavni specijalitet hotdog „Bosna“, sve vam je jasno.
Čak i prosjaci (kojih ima značajno manje nego u drugim zemljama), imaju svoj red i običaje. Položaj u kojem prose i radno vreme.
Ako hoćeš da  budeš drugačiji Austrijanac, idi u Ameriku pa budi Švarceneger, toga ovde nema.
Kaže mi sestra Duda: dočepaj se ti nekako Francuske da ti svane, tamo vole klošare kao što si ti.
I potpuno je u pravu, s koje god strane gledali. Taman će i brada da mi naraste do tamo, nema šanse da ovde uđem kod frizera. Kad im espresso košta ovoliko, ne verujem da bi mi ošišali bradu bez trideset evra. A subotom ne bi ni za sto evra, jer, rekli smo već, subotom se ne radi.
Sutra ću već biti na domak Linheštajna i Švajcarske, moguće da ni tamo nije bitno drugačije, ali ne verujem.
A možda je sve to samo do ove grozne kiše koja ne prestaje i da sam ja samo u pogrešno vreme došao.