Kada vide gde i kako živim, ljudi mi kažu: Au, koliko je tebi dobro, uživaš u penziji do daske. Čuvaš unuku, tu i tamo pokosiš travu ili iscepaš drva, okopaš malo bašticu, na čistom si vazduhu i u mirnom kraju. A blizu ti je i prestonica, ako ti nešto bude zatrebalo.
I sve to jeste uglavnom tačno. Ne znam kome ili čemu, ali jesam zahvalan na svemu tome.
A opet… đavo mi ne da mira.
Mnogi znaju da sam ovog leta planirao da idem biciklom do Kine ali da sam zbog porodičnih obaveza odustao. I nije mi žao zbog toga. Pre svega, dobar je osećaj kada si nekome zaista potreban u godinama u kojima je prirodno da postaješ više smetnja nego nečija potreba. Malo te to ojača i pokrene. Zdrav sam i solidno snažan, zašto bih se smirio? Da sedim na terasi, posmatram izlaske i zalaske sunca i kao razmišljam o životu? Prošlom ili životu generalno, svejedno. Nisam ja onaj mudri starac s bradom koji jednostavnim rečenicama prosipa velike istine. Kratka mi je brada, ako ništa drugo, a kad malo poraste, smeta mi.
Elem, moje porodične obaveze će se krajem leta značajno smanjiti. Nije baš da ću biti na smetnji, ali neće ni do toga proći ne znam koliko vremena.