Lisabon

Francuzi mirišu.
I Francuzi puše.
S obzirom na cene, imam utisak da francuska država u dobroj meri od toga živi. Verovatno daju poljoprivrednicima jer je hrana osetno jeftinija nego kod nas.
Uzmite sve ovo uslovno, jer nisam ja toliko dugo u ovoj zemlji da bih bilo šta sa sigurnošću mogao da tvrdim, a nisam baš ni istraživao. Ali, bez obzira da li sam popio espresso u nekom zaseoku od desetak kuća u kojima žive poljoprivrednici, ili u gradovima kao što su Miluz, Bezanson ili Limož (svaki od njih je veličine Niša ili Novog Sada), oko mene su bili mirisi parfema i duvana. A ja obožavam i jedno i drugo.

Austrija je zemlja savršenog reda. Improvizacija u bilo čemu ne postoji.
Ako probaš da improvizuješ, ili si ludak ili si umetnik. Nisam neki znalac, ali da me ubijete, ne mogu da se setim značajnijih austrijskih umetnika, osim u muzici. Okej, imaju Kafku (mada on baš i nije bio čist Austrijanac) i Oskara Kokošku, ali posle njih ne znam ni za koga.

Svi su neki cikloturisti, cikloputnici, ciklo-ovo, ciklo-ono… eto i ja da smislim kategoriju.

Insbruk, šest sati ujutro, ovde tek sviće.
Matori ludak na biciklu se pojavljuje iz mraka, a mladi hipster naslonjen na ogradu mosta (tri uspravno, reka u Austriji, dva slova) duva neku travu i gleda zabezeknuto.

– Hej, matori, odakle ti?
– Iz Srbije, krenuo malo do Lisabona
– Sereš? Je l`  ti treba smeštaj?
– Jok, tebi treba. Imaš nešto jeftino?
– Pa, sad… nema ovde jeftino, ali ako oćeš samo da malo odspavaš možeš kod mene do sutra džabe.
– Brate, ako imaš krevet i eventualno tuš, hvala ti do neba.
– Ne brini. Nije baš najčistije ali ima krevet i tuš.

Ivan Mladenović je visok dobra dva i po metra.
Moraćete da mi verujete na reč jer na slikama se to ne vidi.
Ivan ne želi da se vidi, a Ivan može sve što hoće.