Četrdeset kilograma manje, koliko je to samopouzdanja više?

Motiv. Za sve što u životu želimo da ostvarimo, ukoliko to baš nije u neskladu sa prirodnim zakonima, najvažnije je koliko nam je jak motiv.
Svašta čovek u životu istovremeno želi. I bogastvo i ljubav i zdravlje i uživanje i sve što misli da će mu za to biti potrebno. Ali, za šta od toga imamo najjači motiv, to je pitanje. Jer, vrlo često, želje se međusobno sukobe. Klasična je Priča Vase Ladačkog, nije potreban bolji primer. Pogubi se čovek u silnim željama, loše proceni za koju od njih ima najveći motiv.
Volja i snaga su sekundarne stvari, uz dovoljno jak motiv dođu same. Nema tu mesta ni za pitanja novca ili sreće. Sve što novac može da reši, to je rešivo uz manje ili više truda, ali koliko nam je jak motiv je presudno.
Tek zatim dolazi čuvena molitva koju, između ostalog, recituju na sastancima Anonimnih alkoholičara: Bože, pomozi mi da budem razuman i uravnotežen kako bih dostojanstveno prihvatio ono što ne mogu promeniti. Daj mi hrabrosti da donesem ispravne odluke da promenim ono što mogu učiniti. Daj mi mudrost da razlikujem prve od drugih (reč „Bog“ zameniti čime god hoćete, u šta god verujete).
I naravno, nadajte se da ni leptiri sa Sumatre neće imati ništa protiv.
Razlika između velike želje i jakog motiva je u nijansi. Na prvi pogled nebitnoj, ali vrlo često presudnoj.
Godinama sam želeo da ostavim alkohol. Ali tek kad sam shvatio da više neću videti ćerku ako ne odem na lečenje, pojavio se motiv koji je presudio.
Da skine četrdeset kilograma želi svako ko ima toliko kilograma viška. Baš jako želi. Ali dok se ne pojavi motiv tipa, stići biciklom do Lisabona u spomen preminule ljubavi, ništa od toga.
Do pre godinu i nešto dana imao sam 123kg. Da nisam nosio šešir, skoro da biste me na ulici zamenili sa (daleko bilo) Šešeljem ili nekom sličnom spodobom.
Radio sam u kancelariji, na posao išao taksijem i isto tako se s posla vraćao. Posle ručam, strovalim se u krevet i onda uveče prošetam sa suprugom do kafića ili do unuke. Ali često ni to, već samo iz kreveta pređem na fotelju ili stolicu ispred računara,
Sve je za mene predstavljalo bespotrebni napor. Pešačenje je dolazilo u obzir samo ako je krajnji cilj zelena pijaca, ali i tada sam umeo da varam ako supruga ne krene sa mnom, pa sednem u taksi. Obožavao sam slatkiše i bukvalno sam svaku vrstu hrane mogao da jedem.
Znate već takve likove, bezbroj ih je oko nas,
Kada je suprugina bolest uznapredovala, morao sam da počnem da obavljam kućne poslove i tada sam skinuo nekih pet – šest kilograma za recimo tri meseca.
Ozbiljno ali nekontrolisano skidanje kilaže krenulo je sa danom njene smrti jer sam pao u depresiju i bukvalno ništa nisam jeo dve nedelje. Ali tako nije moglo da se živi i radi, a morao sam i na posao da krenem. Na nagovor ćerke rešio sam da odem kod psihijatra, da mi prepiše makar neke lekove, šta bilo, samo da mogu da funkcionišem koliko – toliko normalno. Nisam birao psihijatra, otišao sam u jednu privatnu kliniku u Boru i tražio bilo kojeg. I posrećilo mi se, doktorka koja me je primila na tzv konsultacije jeste jedna sjajna mlada žena, koja je provela čitavih sat vremena u razgovoru sa mnom, pa je na kraju ispalo da je to klasična psihoterapija. Prvo što mi je rekla kad sam joj izneo svoj problem da ne mogu da jedem, bilo je otprilike: „pa dobro, vidite kako ste debeli, zašto ste dozvolili da godinama živite ko Maša i Medved? Simptomi depresije mogu da budu i obrnuti, neograničeno uzimanje hrane, Vi imate sreće, ako smem tako da kažem. Izaberite neku, bilo kakvu dijetu s interneta i počnite da je primenjujete. To će vam skrenuti misli, uvesti neke obavezne rituale, srediće se i depresija i kilaža. Imajte na umu da bi vaša supruga bila srećna da to uradite.“
Naravno, uz taj savet dobio sam i neke, vrlo blage, antidepresive i tablete za spavanje.
Budući da sam slab u primanju saveta isto koliko i u davanju istih, nisam ja izabrao nikakvu dijetu, ali jesam izbacio šećer i belo brašno, kao i prženu hranu. Počeo sam da jedem prvo salatu i supu, a onda i kuvano ili pečeno meso. I svakog jutra cedio sok od narandže i limuna u koji sam dodavao đumbir i cimet i sladio medom. I kretao sam se jako puno. Umeo sam po četrdeset hiljada koraka dnevno da pređem, ne zato što sam hteo ili morao, već jednostavno nisam imao šta pametnije da radim kad se vratim s posla. Nisam imao koncentraciju da gledam bilo šta na televiziji osim fudbala, a da sedim sam u stanu i ne radim ništa bilo bi totalno blesavo. A verovatno bi se i depresija samo pojačala.
Za tri meseca skinuo sam još dvadeset kilograma i na taj način prvi put posle mnogo godina više nisam bio stokilaš, već sasvim običan som.
I onda je nastupio čuveni plato u držanju dijete, period kada nedeljama ne skidaš ni gram bez obzira što ne pojačavaš ishranu i ne smanjuješ aktivnost. Tu bi bio kraj moje dijete da nisam kupio bicikl i našao motiv da na njemu stignem do Lisabona. Prilagodio sam ishranu većoj fizičkoj potrošnji i nastavio da skidam kilograme.
Već nekoliko meseci sam na 79 do 82 kilograma i verovatno bih mogao da jedem bilo šta a da se ne ugojim, s obzirom na moju potrošnju kalorija, ali šećer i belo brašno i dalje maksimalno izbegavam.
Poenta je da depresije nema već odavno, ne pamtim da sam bilo kada u životu ovako „mogao sve“, ali i da imam više želje pa i vremena za aktivan život.
Samopouzdanje iz naslova je eto došlo do mere da bez trunke sumnje u svoje sposobnosti krećem biciklom do Lisabona i nazad.
Znam da vam nije od koristi ovaj tekst (kao što ni drugi verovatno neće biti), jer je situacija specifična. Da bi se na ovaj način skinula 43 kilograma za šest meseci, osim želje i volje, potrebno je i mnogo slobodnog vremena, a to je teško ako ne živite sami. Neizvodljivo, bez dovoljno jakog motiva. A tu vam ja ne mogu pomoći.
Ako vam je neka uteha, negativna posledica mršavljenja je to da morate da bacite ili poklonite svu svoju garderobu (meni je palo na pamet da šijem ćebad ili nešto od starih dukseva. Dva bi mi bila taman za vreću za spavanje) i kupite kompletno novu. Od veša do jakne, sve. Čak su mi i naočare postale velike pa sam morao da promenim okvir.
Na kraju, evo ipak nečega na ovom blogu što bi moglo da vam bude od koristi (u svakom slučaju, ponosan sam na ovaj recept, pa mu dajem verovatno preveliki značaj):

Recept za preukusan i savršeno ukusan i zdrav sok:

– 1,5kg šargarepe
– 1kg cvekle
– 1kg kiselih jabuka (ili mešanih, nije toliko važno)
– 1kg krušaka
– par dunja ili jedan ananas
– 1kg limuna
– 2 parčeta đumbira
Sve ubaciti u sokovnik, dodati kašiku cejlonskog cimeta (ne kineskog, nego baš cejlonskog, razlika je značajna jer kineski može biti i štetan) i tri kašike meda. Od toga ispadne tri do četiri litra soka, valjda u zavisnosti od svežine voća.
Samo to je sok, nije voće, da se ne lažemo. Ima sve vitamine i minerale kao voće, ali nema vlakana koje neceđeno voće ima. Da ne tupim više (ovo je ispao savršeni etalon za kategoriju „S vezom i bez veze“. Mada je više bez veze sa glavnom temom), ako vas zanima značaj vlakana, guglajte.