Posle sasvim neočekivane podrške koju sam već dobio, da objasnim malo.
O počecima
U samom početku, kada sam na ideju o ovom putovanju došao, nisam uopšte računao na bilo kakvu podršku.
Potpuno spreman da i sa minimalnim sredstvima koje sam sakupio, improvizovanom opremom i verovatno štedeći na hrani, ostvarim cilj. Objavio sam na Fejsbuku šta nameravam, zašto i kako i počeo o tome da pišem.
Neočekivano i zbunjujuće za mene, jer samo o svemu razmišljao kao o sasvim ličnoj stvari koja se nikoga drugog ne tiče, krenula je podrška sa mnogo strana. Pre svega porukama, lajkovima, šerovanjem statusâ, zaustavljanjem na ulici i takvim stvarima. Počeo sam da shvatam da ne samo što se ljudima ovo dopalo, već ima i određeni pozitivan uticaj, naročito na moju starosnu grupu, ali bogami i na mlađe.
O zajednici
Onda se pojavila Danica, pojavila se Dobrila i još neke osobe koje se bave marketingom daleko ozbiljnije od mene. Ubedili su me da ovo što nameravam da uradim ima (zbog motiva, mojih godina i ozbiljnosti avanture u smilu dužine puta, vremena i uložene energije) i izvestan marketinški potencijal. Ne baš za neku zaradu, ali svakako za pokrivanje troškova za nabavku opreme i samog putovanja.
To se na neki način i potvrdilo kad se javila Inspira grupa. Ali to je bila baš posebna situacija jer sam sa Branom (jedna od osnivačica Inspira grupe) već dugo prijatelj na Fejsbuku, pratimo se i međusobno poštujemo ono što, ona na svoj, ja na svoj način, radimo. I tu je praktično bio kraj sponzorstvima, jer kompanije iz sasvim razumljivih razloga, zaziru od sponzorstva pojedinaca. Realno, ako ja nešto od planiranog, na osnovu čega dobijem eventualno sponzorstvo, ne uradim ili šta znam… poblesavim na bilo koji način, neću imati nikakvu posebnu odgovornost, a kompaniji ostaje da se pravda zašto je finansirala budalu.
Istovremeno, javili su se i neki prijatelji koji imaju mogućnost lično da pomognu, a čitava priča im je bliska i dopada im se, ali nisu znali kako i šta da urade.
O podršci
I tu je, na Branin predlog i Dobrilino insistiranje (Bosanka ne popušta kad nešto naumi da i ostvari), plus sveprisutna Danica, naravno, ušao u priču crowudfunding. Već sam negde rekao da mi je to zvučalo malo onako… ljudi sakupljaju novac za bolesnu decu i slično, šta sad tu ja… nisam se baš dobro osećao (i još uvek nisam načisto sâm sa sobom oko toga) zbog svega.
Počeo sam da malo istražujem i video da ljudi zaista sakupljaju novac za sve i svašta. Za stvari koje su apsolutne gluposti tipa, na primer, kupovine nove brendirane haljine. A situacija i ideja sličnih mojoj ima bezbroj. I uvek se nađe neko ko hoće to da podrži. I to nije novac koji bi otišao na bolesnu decu ili žrtve zemljotresa u svakom slučaju.
I eto… tako dođosmo do ovog linka ispod teksta.
Ja zaista ne očekujem od svojih prijatelja da se cimaju previše oko toga, da za moju avanturu daju novac koji bi inače bio potrošen na pametnije i neophodnije stvari. Ali ovako omogućavam onima koji baš imaju želju i mogućnosti da se uključe, da to urade na način na koji se to već dugo radi u onlajn svetu.
O budućnosti
Pri tome hoću posebno da naglasim sledeće. Meni jeste značajan svaki dinar, jer posle Lisabona planiram, ukoliko bude mogućnosti, još ozbiljnije stvari za osobu mojih godina, ali potpuno isto mi znači i podrška koja stiže na druge, nefinansijske načine. Lepa reč i želja nisu ništa manje značajne.
Cifra koja stoji kao krajnji cilj, jeste cifra koja predstavlja ukupne troškove. Ne moram da stignem do toga, naravno.
Da, znam da se ponavljam ovim tekstom, mnogo toga sam na tu temu već rekao ranije, ali imao sam potrebu da ipak, još jednom, objasnim taj crowdfunding koji sam pokrenuo.
