Dan prvi

Golubac, sobe „Seka“

– Dobar dan, pošto Vam je prenoćište?
– Dobar dan, dvadeset evra.
– Ih, prošle godine je bilo deset. I preprošle. Uvek spavam kod vas. Ništa, imam šator…
– Čekaj, već si bio ovde, jel?
– Pa da, kažem Vam, baš mi je lepo kod vas uvek bilo.
– Ajde ovako. Ako se niko ne pojavi do sedam sati, imaš za deset evra. Bolje nego da zvrji prazna soba, a i stalan si gost.
– Hvala, ali šta da radim ako se neko pojavi a već padne mrak? Gde da nađem mesto za šator po mraku? A i umoran sam ko pas, ubi me vetar poslednjih dvadeset kilometara.
– Ma, hajde, ulazi, ko će pa da se pojavi u ovo vreme, danima nisam video više od trojice biciklista. A pecaroši iz Zrenjanina najavili su se tek za sutra popodne.

Kakav sam ja prevarant postao, ne znam odakle mi odjednom ta veština cenkanja. Ni na pijaci to ne radim. Malo me je sramota, a malo sam i ponosan jer deset evra je za mene kapital na ovom putu. Dobro, nije kapital, ali svakako jeste znak da sam shvatio da četiri meseca nije baš malo, potrebno je o svemu razmišljati.

Inače, ovo i jeste i nije „dan prvi“. Krenuo sam dosta ranije za Beograd, jer je vreme prilično loše, ovo su jedina dva-tri dana bez kiše do prvog maja. Osim toga, ovo je etapa koju sam već dva puta prešao, još i ne osećam da je avantura istinski počela. Zaista će početi prvog maja, kad iz Beograda krenem dalje.
Ali ljudi oko mene nekako osećaju da je počela i ne znam prosto kako da se snađem u svem ovom hajpu na portalima i raznim drugim medijima.  Rešio sam u stvari da se i ne brinem oko toga. Ko god zove od novinara, svima kažem sve što pitaju, a šta će oni od toga da naprave, njihova stvar. Neka se Danica i njene „krazy fishies“ brinu, kad su već rešile.
Ćerka mi se malo uspaničila, i ona je tek juče shvatila da zaista idem. Nije da mi nije verovala, ali teško joj je dopiralo da mozga, tako nekako kaže. A ja sam miran ko nikad u životu, od trenutka kad sam rekao – krećem prekosutra, nema smisla više da se vrtim ovuda. Odjednom je nestala sva nervoza, tačno znam gde sam i zašto krenuo. Mada još ima pomalo tog jedvačekajućeg osećaja. Dok ne pređem granicu Srbije, kao da sam kod kuće. Ono nepoznato i novo počinje posle toga.
Kao nešto planiram, ali više u stvari maštam o susretima s ljudima na putu. Oduvek sam više voleo da pričam sa običnim ljudima nego viajpijevcima. Ako sam nešto naučio za dve decenije na mrežama, to je da su poznate ličnosti, generalno govoreći, dosadne i nezanimljive. Za mene je misterija zašto je, većina njih, postala poznata. Ili su možda bili zanimljivi, pa su se usput promenili. Prodavci na pijaci neuporedivo su prijatniji i zanimljiviji od recimo pisaca ili glumaca.

Inače, ne bojte se, neće biti tekstova „dan drugi, treći… sto dvadeseti…“.  I ovaj pišem zato što sam se probudio jutros u četiri, pa nemam pametnija posla. Krenuću dalje tek posle deset, kad otopli. Nisam čak siguran ni da ću preći Dunav danas. Možda ću da kampujem na Srebrnom jezeru, videću. Slagao sam „Seku“ i da sam umoran ko pas, uopšte nisam. Sredio me Gagi u teretani, pređoh sto dvadeset kilometara ko od šale.
I lepo mi je, ne mogu da vam opišem koliko mi je lepo. Idem polako, čim mi nešto zapadne za oko stanem, popušim cigaru, gricnem proteinsku tablu, popijem vodu i – uživam.
Pančevo – stižem prekosutra, budi tu.