Ivan Mladenović je visok dobra dva i po metra.
Moraćete da mi verujete na reč jer na slikama se to ne vidi.
Ivan ne želi da se vidi, a Ivan može sve što hoće.
Ivan ima muda do kolena. Ni to se ne vidi, ali… pazite sad:
Prešao je biciklom pustinju Gobi. Sedamsto kilometara, bez šatora. U bisagama je imao trideset kilograma opreme, minus težina šatora kojeg je zaboravio da ponese. Ljudi koji žive na kraju te pustinje mislili su da sanjaju kada su videli sa koje strane im dolazi.
Vozio je bicikl dvanaest hiljada kilometara, do Kine.
Prešao je pešice zaleđeno Bajkalsko jezero.
Hodao je od Šida do Hilandara.
Kada Ivan putuje do Lisabona da gleda utakmicu jer mu sin igra rukomet za Sporting, on spakuje biciklu, odleti do Dakara, pa onda vozi do Lisabona.
To ne može da uradi osoba koja nema muda do kolena.
Njegovi Šiđani to znaju. Kada šetate Šidom sa Ivanom, svi vas pozdravljaju. Jer, ako Ivan smatra da zaslužujete da vas provede svojim gradom, onda ostali Šiđani ne sumnjaju da ste vredni pozdravljanja. Šetnja malenim Šidom sa Ivanom traje koliko i šetnja od Cvetkove pijace do starog Merkatora u Beogradu, jer najmanje deset puta morate da stanete i popričate s ljudima koje ne poznajete. Kroz Beograd, Zagreb, Barselonu, Pariz… možete danima da hodate a da vas niko ne primeti. Da ostanete sami usred grada od pet miliona stanovnika.
Ivan ne deli savete, osim ako ga ne pitate nešto konkretno. Njegovo iskustvo prevazilazi granice iskustva prosečnog avanturite ili bicikliste. On zna da saveti ne vrede puno dok sami ne naiđete na problem koji morate da rešite. Dobronamerni ljudi se stalno trude da mi olakšaju put deleći nesebično svoja iskustva sa mnom.
Ivan ide dalje od toga. Ušao mi je u glavu i pomaže mi da rastem, da doguram do dva metra makar ili onoliko koliko moj san uspeva da dobaci.
Ivan mi je samo jednu stvar rekao a da ga nisam pitao: ljudi su svuda dobri i neka ti to bude polazna tačka u odnosima sa njima. Ako tako razmišljaš, svi problemi će se rešiti i jedino tako ćeš uspeti da nađeš sreću na svom putu.
O Ivanu mogu da pišem danima, a svega par sati smo proveli zajedno. Ali nije potrebno.
Ko ume da čita, već je shvatio.