Ponovo imam dvorište.
Doselio sam se u dvospratnu kuću podeljenu na četiri stana koji imaju zajedničko dvorište. Zna se koji deo je čiji, ali ograde nema i nikome na pada na pamet da je postavi.
Nije bogzna kako uređeno, ali čisto je. I imaju plan kako da ga srede, ali većina se u stvari skoro doselila. Neki pre godinu dana, neki pre šest meseci. Nije da su čekali mene, nego nije bilo dovoljno vremena za drugo, osim za čišćenje. Komšija u ćošku stavio je strehu, a imam je i ja na ovom svom, drugom kraju. Ispod strehe, jedne ili druge, kažu, leti sede svi stanari. Sakupljaju novac za kafu i pivo i deci za sokove. Niti svi piju, niti svi imaju decu, ali svi daju.
Tek sam se doselio, nema još ni deset dana, pa ne znam, ali mislim da im je lepo. Meni da smeta – neće.
Pre trideset godina živeo sam u kući sa sopstvenim dvorištem. Imalo je to svoje prednosti, ali i mane. Ovako mi se više sviđa.
Prekjuče mi se izlila kanalizacija, zapušila se neka cev i svi su se skupili da pomognu. Komišija iznad mene uplašio se da je on kriv, pa je insistirao da zajedno platimo majstora sa onom mašinom za otpušivanje cevi. Komšija pored poznaje majstora, pa je rekao da nije potrebno ništa, jer se prijateljima ne naplaćuje. Ipak smo platili, komšija odozgo i ja, jer smo hteli da platimo. Nismo ga zvali da nam pomogne, nego da uradi posao od kojeg živi.
Da mi je dvorište ograđeno, niko ne bi ni znao šta mi se desilo.
Nijedan komšija mi ništa ružno nije rekao o drugim komšijama. Samo: ovaj je dobar u ovome, onaj u onome. Onaj treći je jak k` o bik, lopovi nas zaobilaze zbog njega. Oni tamo imaju slatku decu. Skaču i bučni su, ali su slaaatkiii.
Kupio sam neke slatkiše, da uvek imam kad navrate.
Juče je bilo petnaest stepeni i sunčano. Oprao sam sto ispred svog ulaza. Onaj veliki, ispod strehe. Nemam stolice, ali računam, doneće komšije svoje. Podmazivao sam lanac na biciklu, pa mi je malo kanulo ulje. Oprao sam odmah. Da dvorište nije zajedničko, možda bih to ostavio za sutra. Možda bih i zaboravio kad se osuši. Moje je, šta me briga. Ovako, ne može – šta me briga.
Komišijin klinac je stajao pored mene i gledao. Zahvalio se za čokoladu i pitao, je l` imam ja nekog. Imam, unuku, malo je starija od tebe. Ali okej je, videćeš.
Moraću da nabavim stolice, bar dve.
Čitava Evropa jeste dvorište. Veliko, mnogo puta veće od ovog, ali je dvorište. Zajedničko. Zna se koji deo je čiji, ali nikome ne pada na pamet da ga ogradi.
Osim nama.
Mi mislimo da je ograda njihova. Oni kažu da jeste, ali taman koliko i naša. Oni bi da je srušimo zajedno, mi bismo da je sruše oni. Oni hoće i to, ali izgleda da nešto sa našim delom dvorišta nije u redu. Mi pojma nemamo šta nije u redu, čini nam se da je super. Možda i lepše od ostalih delova.
Postavili smo strašilo za ptice ispred kapije. Strašilo je naš predstavnik. Ono u naše ime pregovara o rušenju ograde. Izgleda da im se to ne dopada. Ne znamo zašto, baš nam je lepo strašilo. A i ako nije, naše je. Mi smo ga tu postavili. Imamo i rupe u ogradi, pa virimo. Oni znaju da virimo, ali im ne smeta. Smeškaju se i mahnu u prolazu, kad primete nečije oko s naše strane.
Idem krajem aprila da obiđem te druge delove i vidim u čemu je problem.
Bio sam već malo i na brzinu.
Ovog puta idem polako, i paziću više. Znam da tamo žive ljudi koji se ne razlikuju od nas toliko. Valjda su im samo navike drugačije.
Ne znam, videću, pa ću da vam javim.