Francuzi mirišu.
I Francuzi puše.
S obzirom na cene, imam utisak da francuska država u dobroj meri od toga živi. Verovatno daju poljoprivrednicima jer je hrana osetno jeftinija nego kod nas.
Uzmite sve ovo uslovno, jer nisam ja toliko dugo u ovoj zemlji da bih bilo šta sa sigurnošću mogao da tvrdim, a nisam baš ni istraživao. Ali, bez obzira da li sam popio espresso u nekom zaseoku od desetak kuća u kojima žive poljoprivrednici, ili u gradovima kao što su Miluz, Bezanson ili Limož (svaki od njih je veličine Niša ili Novog Sada), oko mene su bili mirisi parfema i duvana. A ja obožavam i jedno i drugo.
Moja sestra kaže i da vole klošare. Ne znam da li je tako. Ima ih, to je svakako istina, ali ih nema u gradovima koji nisu baš turistički, kao što je Nevers. Tako da, pitanje je da li im daju Francuzi ili turisti.
I Francuzi se zaista lepo oblače, to nije fama. Ne znam da li su lepi zbog toga ili su takvi i inače. Naročito kod žena to nije jasno.
Da nije mog Portugala, možda bih rekao da je Francuska zemlja u kojoj bih voleo da živim.
Velika je razlika između germanskog dela Evropske unije i ovog, kad se zađe dublje u Francusku, makar u ovom južnom delu. U Kolmaru je, na primer, još uvek značajan uticaj Nemačke. Nekako nije atmosfera ista, nema te opuštenosti i uživanja kao ovde. A i ovde je sve lepo organizovano i pre svega, čisto i uređeno. Samo ne baš kao u Švajcarskoj u kojoj nema šanse da vidiš papirić ili opušak na ulici. Ovde toga ima na mestima gde se okuplja veći broj ljudi, ali ujutro sve to nestane, službe rade svoj posao.
Od zemalja kojima sam prošao, osim Slovenije, jedino još Francuska odgovara našem mentalitetu. Samo, ovo je ogromna zemlja, pretpostavljam da se razlikuje od regiona do regiona. A ja sam obišao tek par njih i to bez prevelikog zadržavanja,
U Limožu ostajem dva dana. Jeftin je i smeštaj i hrana (jedino je internet očajan u odnosu na naš), a i premoren sam. Prešao sam skoro tri hiljade kilometara na mojoj Zorki, moram malo da odmorim. Ono, blizu mi je i Bordo gde ću biti kod sestričine, ali baš mi se ne vozi bicikl posle jučerašnje muke po brdima bez šume i bez vode. U Burgundiji je bilo lepše zbog šuma i reka duž čitavog puta. Naravno, da sam bolje planirao, mogao sam svuda da prođem bolje, ali ja u glavi čitavo vreme imam svoj cilj – Lisabon i ne mogu da se bavim detaljnim planiranjem. Previše je to za moj mozak. Zato telo trpi, ali šta da mu radim.
Zorka se ne buni i to je najvažnije. Još joj nisu popustile gume ni trunku. Lanac podmazujem redovno. A s tim u vezi, moram da napomenem da batalite savete iskusnih biciklista. Najbolji savet sam dobio od najvećeg – Ivana Mladenovića i to zato što sam ga pitao. Rekao mi je: osetićeš.
I to je generalno najbolji savet ne samo za podmazivanje lanca, već i za putovanja, a verovatno i za čitav život. Znači, kaz`  će ti se samo.
Nisam još pisao, makar ozbiljnije, na blogu, o zemljama koje su nam geografski bliže i kroz koje sam prvo prošao, ali neću da ih preskočim. Samo ću ih ostaviti za kasnije. Pokušavam da uhvatim svaki trenutak i ne razmišlja mi se o događajima od pre petnaest ili dvadeset dana.
Sada već imam volje i da malo obilazim i posmatram. Posle Limoža zastaću u Périgueuxu (ne znam kako se čita, ja ga zovem Perino), centru Dordonje. Tu su, ako ne grešim, živeli Asterix i Obelix, pa da im vidim potomke.
Vremenski uslovi su sada već odlični, mislim da mi ni trenerka neće više biti potrebna.
I tako… putovanje kroz EU se nastavlja, sve dok budem imao dovoljno para. A imaću svakako za Porugal, što je najbitnije.
(fotke su bez reda, više i ne znam koja je odakle. Jedino znam da su iz Francuske)