Naravno da znam da je bicikl gramatički ispravno, ali kod mene je realno, malo toga ispravno. Ipak, ono najvažnije, bicikla Zorka jeste.
Daleko je od idealne za ovu vrstu puta koji planiram jer se radio o MTB biciklu, a 90% ture biće po asfaltu i manje ili više uređenim stazama. Međutim, preostalih 10% (ili čak i malo više, ako me neki leptir povuče za sobom u brda ili po livadama, a ja od toga da bežim niti umem niti želim), nemoguće je preći biciklom pravljenom za duge, asfaltne ture. Zorka ima nešto šire gume i to će me po asfaltu malo usporavati, ali točkovi su veliki, 29˝, i to je olakšavajuća okolnost. Kaže Snežana Radojičić da je viđala ljude kako voze dugačke relacije na svim mogućim varijantama bicikala, a i moje iskustvo, vozeći na primer do Beograda i nazad, kaže da je Zorka skroz dobra i za prelaženje preko sto kilometara u danu. Sa drugačijim biciklom bi verovatno bilo lakše, ali bože moj, najlakše bi bilo avionom, je l`  da?
Ja bukvalno i želim da se pomučim da do Lisabona stignem, čitava ideja je delimično na tome zasnovana. Put je posvećen pokojnoj Dragani, a njoj ne mogu da posvetim nešto što mogu jednostavno da ostvarim. Zaslužila je mnogo više.
Nego, zašto i kako Zorka? Nisam lud, majke mi (bar ne na taj način) i ne pripisujem stvarima osobine živih bića, ali ima jedna priča iz mog detinjstva koja je povod da je imenujem tako.
Moja baba po majci se zvala Zorka (ha-h, tek sada ste sigurni da sam lud, ali sačekajte malo). Ona i deda su Ličani poreklom, doselili su se u Vojvodinu u onoj velikoj posleratnoj seobi, dvadesetih godina prošlog veka.
Deda je imao izvestan strah od svoje Ličanke, nije smeo tek tako da podvikne ili je, ne daj bože, udari. A povremeno je i bilo razloga za to, kako je on mislio. I onda, da bi nekako dao sebi oduška, kupio je sebi kobilu koja je vukla zaprežna kola na njivu i dao joj ime Zorka. Pa kad sednemo u kola, deda je pecne bičem i najglasnije moguće, kao da je preko brda doziva, vikne: ojs Zorka! Ja se tu skoro upiškim od smeha i sve vreme puta ga molim: ajde deda, vikni opet ojs Zorka, Viknuo bi to ojs kad god mu kažem, ali bičem je peckao više nije bez potrebe. Samo kada treba da krene.
I eto, setih se ja toga, čim sam na bicikl seo pa postade bicikl – bicikla Zorka. I da, neću baš sasvim da vas lažem, umem da popričam sa njom kao sa živim bićem, naročito kad noću zaglavimo u nekoj šumi, ona ispod cirade, ja pod šatorom. Šta sam njoj sve ispričao, nema psihijatra koji bi to iz mene izvukao. I bude mi i lepše i lakše da preguram noć.