Moji su drugovi... ovakvi i onakvi

Postoje dve osobe koje će, kad se budem javio iz Lisabona, s punim pravom moći da kažu: e moj Stankoviću, šipak bi ti bio danas tu da te ja nisam ubedio da kupiš bicikl.
Jedan je borski fućevnt (guglajte ukoliko niste iz vlaškog kraja), kuvar po profesiji, fotograf u duši, kockar i lik koji me užasno nervira jer podseća na mene iz mladosti. A verovatno ga iz istog razloga i volim. Aleksandar Pavlović Šilja, koji je uradio najbolje fotografije moje unuke ali i moje dece, i koji je spremio neke od najboljih obroka koje sam u životu probao. On je u stvari prijatelj moje ćerke i zeta, ja sam se više družio s njegovim ocem, pokojnom legendom borske košarke Pidžom, koji je umeo do ludila da dovede neke od najvećih košarkaških plejmejkera Zvezde i Partizana. Čuvena je priča (istinita, bio sam prisutan) kad je na Malom stadionu u Boru napravio fintu kao da će da šutira, a stavio loptu ispod majice, pa se Zvezdina petorka pogubila tražeći gde je pala lopta. Mnogo bi priča o njemu moglo da se napiše, u životu je bio i na vrhu i na dnu. Ko nije za njega čuo, nema šanse da je taj iz Bora.


Šilja je trenutno negde u Nemačkoj, radi u nekom hotelu, kaže da se uozbiljio i zaljubio i planira da se smiri. Tako bar kaže, ali ja se bojim da samo `  ladi jaja i da će se ranije ili kasnije pojaviti u nekoj od borskih kladionica sa planom da, kad ubode džekpot, osvoji svet na brzinu, jednim potezom, kao što je njegov otac uradio u trenutku čudesne inspiracije.
Drugi je Nebojša Stojković Stonexman, čovek kojeg sam upoznao zahvaljujući društvenim mrežama, Beograđanin i Grobar, dakle takođe osoba koju na neviđeno ne bih izabrao da mi postane prijatelj i pogotovo ne uzor. On se, mislim, rodio na biciklu, sve o tome zna i teško mi je i da ga zamislim drugačije nego kako pedala beogradskim ulicama ili putevima Srbije. Dobro, bio je kod mene na Borskom jezeru bez bicikla, došao autobusom ko normalan čovek, ali to je više bio incident nego pravilo.  Staložen i mudar, za razliku od Šilje, ne luduje vozeći downhill, već uglavnom ture po sigurnim stazama, relativno lagano, uživajući u krajoliku. Takođe je i aktivan u beogradskom Udruženju biciklista, organizuje akciju „kritična masa“, koja se bori da natera gradsku vlast da Beograd uredi po meri ekološki prihvatljivog transporta.
Lično sam, kao biciklista, negde između te dvojice. Ne ludujem po šumama, ali volim ta neistražena mesta  i težak i opasan teren, ali ne na Šiljinom nivou. Otprilike, vozim po nekoj planinčini i sve vreme razmišljam: jebote, šta mi je u životu ovo trebalo, pogle`   mi kolena i laktove, gde su više asfalt i civilizacija da danem dušom konačno. A kad vozim asfaltom ume da mi bude dosadno, pa iskoristim prvu priliku da sa njega skrenem bilo gde u šumu ako se nazire nešto što liči na puteljak.

Njih dvojica su bili dovoljno uporni da matorog namoćora, operisanog od primanja saveta, ubede da svoje beskonačne šetnje i jurnjave korakom Foresta Gampa, zameni vožnjom najlepšim prevoznim sredstvom koje je čovek izmislio i evo sada planira razne stvari vezane za to. Lisabon je samo prvi veći pohod, život je tek preda mnom i Zorkom.

I zato zaslužuju posebno spomnjanje na ovom blogu.

(Nemam fotku sa njima dvojicom, pa za naslovnu postavljam jednu koja nema veze sa njima, ali ima sa naslovom)