Kako ovo nije travel blog, majke ti?
Tako što ja ne dam da bude!
Ko je devedesetih u Srbiji imao dovoljno godina da prisustvuje „odbrani mostova“, ratnoj euforiji, jurnjavi beogradskim ulicama onog petog oktobra i takvim stvarima, morao je da postane operisan od svega što miriše na kolektivizam i svrstavanje na bilo koju stranu.
Ne želim svrstavanja, ne želim u grupe, ne želim u udruženja, makar imali pozitivan predznak ili mi donosili neku korist.
Druga stvar, ne volim travel blogove ni inače.
Takođe, čitanje travel blogova i putovanje uz savete i pomoć koju ste na njima pronašli ubija 90% čari putovanja. Ne postoji ništa što „morate da vidite“ ili „morate da probate“, jer u isto vreme dok to propuštate, vi gledate i doživljavate nešto drugo, vrlo često podjednako lepo i važno kao ono što kobajagi morate da vidite ili doživite. Svako putovanje je čist dobitak, bez obzira na to da li ste obišli sve što turisti obilaze ili niste obišli ama baš ništa od toga. Jedno jedino poznanstvo na putovanju može biti beskrajno vrednije od svake katedrale ili velečanstvenog mosta koji ste zaobišli. Važno je izbeći kardinalne greške zbog kojih ćete, recimo, morati da se vratite a da pošteno niste ni krenuli, ostalo se pokupi usput.
Svako putovanje je putovanje za sebe, čak i ako je u pitanju isti put i ista osoba koja ga prelazi.
Setite se da leptiri na Sumatri mašu li mašu krilcima, frekvencije se slažu i rastu do neslućenih dimenzija,
Zato ću se truditi da ne savetujem nikoga ništa, prosto ću opisivati, snimati i ovde prenosti ono što mi se bude dešavalo, a meni deluje zanimljivo. Ako nekome od vas bude prijatno da to pročita, super. Ako ne, jebiga.