Ne javljam se, evo, pet dana već.
A pišem svakodnevno. Pišem i brišem napisano, jer sam dao sebi zadatak da napišem nešto o ljubavi i nedostajanju. Na kraju sam zaključio da o ljubavi jednostavno nije moguće pisati ako niste pesnik. I to – veliki pesnik.
Recimo ovako:
Imam cveće šareno mi,
imam piće, oko piće,
imam sebe, i na sebe,
samo nemam tebe, tebe…
Izgleda da je to jedino osećanje koje ne može kao glavna tema da se stavi u prozni tekst. Moraš da pišeš o nečem sasvim desetom, pa ako se desi da si istovremeno pun ljubavi da se to negde i oseti.
Inače je besmisleno, suva patetika ispadne, ponavljanje stvari koje svi znaju.
O mržnji, o sreći, o radosti, o svim ostalim osećanjima može da se piše, ali o ljubavi ne. To bi morale da budu sasvim kratke rečenice, od tri ili četiri reči, a onda su to praktično stihovi. A ja pesnik nisam.
Slično je i sa nedostajanjem, jer je nedostajanje direktna posledica ljubavi i svi znaju sve o tome. Jedino što eventualno mogu jeste da vam kažem kako se ja borim sa nedostajanjem.
Ne volim reč umrla. Ne toliko zbog značenja, koliko zbog zvuka koji proizvode ta tri suglasnika jedan do drugog između „u“ i „a“. Radije koristim otišla. Manje je tačna, ali dovoljno jasna i lepše zvuči.
Tužna stvar u vezi s ljubavlju jeste činjenica da niste svesni koliko nekoga volite dok bez te osobe ne ostanete.
Pa ako vam se to desi i bukvalno počne život da vam se ruši, tek onda shvatite pravu snagu i intenzitet ljubavi.
U prvom trenutku ne osetite ništa. Kao kad pipnete vruću ringlu ili se udarite, ne stigne odmah do mozga. I to, naročito ako odlazak nije bio baš iznenadan, ume da traje neko vreme. Znate da bi trebalo da vas boli, da bi trebalo da plačete, ali ništa. Samo neka tupost i praznina u glavi. Shvatate šta se desilo, ali i ne shvatate baš do kraja. Skoro da olakšanje bude jače od tuge.
E, ali kad taj „trenutak“ prođe, slede dani u kojima nastupa strašna bol koju može sve oko vas da izazove. Pogled na svaku sitnicu u stanu, na svaku osobu pored vas je asocijacija i sve počne da izgleda drugačije, sitno i nebitno.
I kajanje, da. Kaješ se zbog svakog trenutka koji si mogao da iskoristiš da ljubav pokažeš, a nisi. Koliko propuštenih poljubaca u prolazu, onako bez razloga, jer ti tako dođe. Zbog toga što je nisi čvrsto zagrlio ili pomilovao po ruci u nekim trenucima kada bi joj to mnogo značilo. Ali jebiga, kad ne znaš, čoveku se čini da se sve to podrazumeva. Šta ima sad ja tu da ti pokazujem ljubav, valjda znaš da te volim. Ne bih bio s tobom da je drugačije, je l` tako? Podrazumeva se, ali nije dovoljno što se to podrazumeva, olako shvatamo neophodnost da se ljubav pokaže. Nemojte to dozvoliti sebi, poslušajte me, ako mi imalo verujete.
Probajte da zamislite da odjednom pored vas nema te osobe koju volite. Ali ono baš dobro da zamislite, nemojte da stajete na činjenici da biste mogli da radite šta vam padne na pamet kada biste bili sami (a to čak i nije činjenica, već samo iluzija). Ja sam voleo kad ona ode na tri dana u Negotin ili negde. Trodnevni raj na zemlji. Ali to je onih 10% koje svako mora u životu da ima samo za sebe da bi ostao svoj i ni sa kim se ne dele. Zaključana fioka koju niko osim vas ne sme da otvara. Ali u ta tri dana bismo se čuli jedno šest puta ukupno, a četvrtog dana počinje nervoza ako se ne vrati, nemaš šta sa svojom „slobodom“ da radiš bez nje.
I šta onda raditi da bi nastavio da živiš bez voljene osobe? A živeti se mora. I živeti je lepo, čovek pronađe zadovoljstva i radosti u najneverovatnijim stvarima, ali i o tome svi znaju sve, nema smisla nabrajati ih.
Svi nauče da žive sa nedostajanjem, čak i ono samo po sebi postane neki smisao u kojem se pronađeš.
Moj način je da radim najekstremnije stvari koje mi godine dozvoljavaju i da se pri tome nadam da bi ona bila zadovoljna da može da me vidi.
Takva je i ova vožnja biciklom do Lisabona i nazad, a još ekstremnije stvari imam u planu posle toga. Ali o tome kasnije, kad u stignem u Lisabon. Ne želim da gubim fokus, sada mi je sve usmereno u pravcu Portugala.
Ostalo mi je da nabavim još par stvari od opreme i nastavim sa fizičkim pripremama (koje polako intenziviram ovih dana) – i dočekam jebeni april da konačno krenem, odužilo mi se sve ovo.
Da zaključim, jer nema se tu mnogo šta reći, možete da nađete smisao i razloge da živite što aktivnije i tako se borite sa nedostajanjem ili da poslušate Petra Božovića, doktora za ljubavne probleme. Deprozepam, vinjak, deprozepam vinjak…
Treće varijante nema.