Još, otprilike, mesec dana do polaska.
I onda čekam prvi petodnevni period bez najavljene kiše i temperaturom od petnaest ili više stepeni. Jasno je da u četiri meseca putovanja neću moći da izbegavam kišu stalno, ali ajde bar u startu da vozim po suvom i lepom vremenu. Kako sada izgleda prognoza, idealno bi bilo da krenem posle prvog maja, ali neću moći toliko da čekam. Poći ću, mislim, nešto ranije, pa ću u Beogradu da sačekam neki takav period stabilizacije vremena.
Ponovo imam dvorište.
Doselio sam se u dvospratnu kuću podeljenu na četiri stana koji imaju zajedničko dvorište. Zna se koji deo je čiji, ali ograde nema i nikome na pada na pamet da je postavi.
Nije bogzna kako uređeno, ali čisto je. I imaju plan kako da ga srede, ali većina se u stvari skoro doselila. Neki pre godinu dana, neki pre šest meseci. Nije da su čekali mene, nego nije bilo dovoljno vremena za drugo, osim za čišćenje. Komšija u ćošku stavio je strehu, a imam je i ja na ovom svom, drugom kraju. Ispod strehe, jedne ili druge, kažu, leti sede svi stanari. Sakupljaju novac za kafu i pivo i deci za sokove. Niti svi piju, niti svi imaju decu, ali svi daju.
Početkom prethodne godine, biće u kojem sam egizistirao trideset dve godine zajedničkog života sa suprugom, podelilo se na dva dela. Njena polovina se preselila u večnost, moja je ostala da sama popuni čitav duhovni prostor koji smo zajedno stvorili. Rastegao sam se i proširio, sakupljajući pri tome dobar broj osobina i navika koje je ona unela u to zajedničko biće. Postao sam uredniji, odgovorniji, organizovaniji i daleko fizički aktivniji.
Ono što ljudi koji retko voze bicikl ne znaju (ili ne razmišljaju na taj način) jeste da je lakše voziti bicikl nego hodati, čak i uzbrdo. Naravno, pod opterećem i u dužem vremenskom periodu, ni jedno ni drugo nije lako.
Okej, moram da pređem otprilike 8500 kilometara, ali nisam vremenski ograničen.
Ovo proleće u februaru pravi posebnu zbrku u mojoj glavi. Poludelo vreme, poludela Planeta, poludeću i ja sa njima.
Puca me adrenalin, brže mi je prošlo godinu dana vojnog roka nego ovih par meseci priprema za put.
Dođem svakodnevno do stana u koji nikako da se uselim jer je birokratiji u Elektrodistribuciji potrebno više vremena da odobri uvođenje struje nego što je Tesli trebalo da je izmisli. Sednem na gomilu kesa i kutija sa stvarima koje takođe čekaju struju da bi bile raspoređene, gledam Zorku zatrpanu njima i onda krene naš dijalog:
Slobodni penzioner po sopstvenoj odluci. Verujem da su svi ljudi rođeni jednaki i dobri, samo su neki to usput zaboravili
Nacionalnost? Operisan od toga još u ranoj mladosti. Kad već ne mogu da budem Portugalac, svejedno mi je.
Religija? Sumatraizam
Politička opredeljenost? Light anarhizam Manu Chao tipa.
Muzika? Manu Chao, Yasmin Levy, Mariza
Omiljeni pisac? Čehov
Najveći uspeh u životu? To što unuka svakog vikenda traži da spava kod mene i knjiga o lečenju (sopstvenog) alkoholizma
Planovi u životu? Da napravim sledeći korak
Slobodan penzioner po sopstvenoj odluci.
Veruje da su svi ljudi rođeni dobri, samo treba da se toga sete.
Godine: Najbolje. Uvek su najbolje godine, koliko ih god imao.
Religija: Sumatrizam
Političko opredeljenje: Light anarnizam Manu Chao tipa
Omiljena muzika: Manu Chao, Yasmin Levy, Mariza
Omiljeni pisac: Čehov
Najveći uspeh u životu: To što unuka svakog vikenda traži da spava kod mene. I knjiga o (sopstvenom) lečenju od alkoholizma,
Planovi u životu: Da napravim sledeći korak
