Ivan Mladenović je visok dobra dva i po metra.
Moraćete da mi verujete na reč jer na slikama se to ne vidi.
Ivan ne želi da se vidi, a Ivan može sve što hoće.
Golubac, sobe „Seka“
– Dobar dan, pošto Vam je prenoćište?
– Dobar dan, dvadeset evra.
– Ih, prošle godine je bilo deset. I preprošle. Uvek spavam kod vas. Ništa, imam šator…
– Čekaj, već si bio ovde, jel?
– Pa da, kažem Vam, baš mi je lepo kod vas uvek bilo.
– Ajde ovako. Ako se niko ne pojavi do sedam sati, imaš za deset evra. Bolje nego da zvrji prazna soba, a i stalan si gost.
– Hvala, ali šta da radim ako se neko pojavi a već padne mrak? Gde da nađem mesto za šator po mraku? A i umoran sam ko pas, ubi me vetar poslednjih dvadeset kilometara.
– Ma, hajde, ulazi, ko će pa da se pojavi u ovo vreme, danima nisam video više od trojice biciklista. A pecaroši iz Zrenjanina najavili su se tek za sutra popodne.
Još, otprilike, mesec dana do polaska.
I onda čekam prvi petodnevni period bez najavljene kiše i temperaturom od petnaest ili više stepeni. Jasno je da u četiri meseca putovanja neću moći da izbegavam kišu stalno, ali ajde bar u startu da vozim po suvom i lepom vremenu. Kako sada izgleda prognoza, idealno bi bilo da krenem posle prvog maja, ali neću moći toliko da čekam. Poći ću, mislim, nešto ranije, pa ću u Beogradu da sačekam neki takav period stabilizacije vremena.
Ponovo imam dvorište.
Doselio sam se u dvospratnu kuću podeljenu na četiri stana koji imaju zajedničko dvorište. Zna se koji deo je čiji, ali ograde nema i nikome na pada na pamet da je postavi.
Nije bogzna kako uređeno, ali čisto je. I imaju plan kako da ga srede, ali većina se u stvari skoro doselila. Neki pre godinu dana, neki pre šest meseci. Nije da su čekali mene, nego nije bilo dovoljno vremena za drugo, osim za čišćenje. Komšija u ćošku stavio je strehu, a imam je i ja na ovom svom, drugom kraju. Ispod strehe, jedne ili druge, kažu, leti sede svi stanari. Sakupljaju novac za kafu i pivo i deci za sokove. Niti svi piju, niti svi imaju decu, ali svi daju.
Početkom prethodne godine, biće u kojem sam egizistirao trideset dve godine zajedničkog života sa suprugom, podelilo se na dva dela. Njena polovina se preselila u večnost, moja je ostala da sama popuni čitav duhovni prostor koji smo zajedno stvorili. Rastegao sam se i proširio, sakupljajući pri tome dobar broj osobina i navika koje je ona unela u to zajedničko biće. Postao sam uredniji, odgovorniji, organizovaniji i daleko fizički aktivniji.