Ono što ljudi koji retko voze bicikl ne znaju (ili ne razmišljaju na taj način) jeste da je lakše voziti bicikl nego hodati, čak i uzbrdo. Naravno, pod opterećem i u dužem vremenskom periodu, ni jedno ni drugo nije lako.
Okej, moram da pređem otprilike 8500 kilometara, ali nisam vremenski ograničen.
Ovo proleće u februaru pravi posebnu zbrku u mojoj glavi. Poludelo vreme, poludela Planeta, poludeću i ja sa njima.
Puca me adrenalin, brže mi je prošlo godinu dana vojnog roka nego ovih par meseci priprema za put.
Dođem svakodnevno do stana u koji nikako da se uselim jer je birokratiji u Elektrodistribuciji potrebno više vremena da odobri uvođenje struje nego što je Tesli trebalo da je izmisli. Sednem na gomilu kesa i kutija sa stvarima koje takođe čekaju struju da bi bile raspoređene, gledam Zorku zatrpanu njima i onda krene naš dijalog:
Često me pitaju: koji to zdrav život, majke ti, propagiraš, kad ti je udarna fotografija na blogu sa cigaretom u ustima i simbolom marihuane na kačketu?
Nemam pravi odgovor. U stvari, moja ideja i nije propagiranje nečega, ja samo hoću da, ovakav kakav sam, stignem na biciklu do Lisabona. A posle toga imam u planu ozbiljnije, daleko ozbiljnije avanture – koje ću najaviti onog dana kada stignem u Lisabon. Ali te druge stvari verovatno neću moći da ostvarim iz prostog razloga što za njih neću imati finansijske mogućnosti, a ne zbog zdravlja ili godina. Ali, o tom potom.
Ne javljam se, evo, pet dana već.
A pišem svakodnevno. Pišem i brišem napisano, jer sam dao sebi zadatak da napišem nešto o ljubavi i nedostajanju. Na kraju sam zaključio da o ljubavi jednostavno nije moguće pisati ako niste pesnik. I to – veliki pesnik.
Recimo ovako:
Imam cveće šareno mi,
imam piće, oko piće,
imam sebe, i na sebe,
samo nemam tebe, tebe…
Izgleda da je to jedino osećanje koje ne može kao glavna tema da se stavi u prozni tekst. Moraš da pišeš o nečem sasvim desetom, pa ako se desi da si istovremeno pun ljubavi da se to negde i oseti.
Inače je besmisleno, suva patetika ispadne, ponavljanje stvari koje svi znaju.
Znam da mnogima smeta što u sajdbaru nisam napisao koje sam nacionalnosti i kad već ne mogu da budem Portugalac, onda ništa.
Malo bih da objasnim, jer ne treba to shvatiti baš bukvalno, više je metafora i prst u oko nacionalistima nego sušta istina.
Slobodni penzioner po sopstvenoj odluci. Verujem da su svi ljudi rođeni jednaki i dobri, samo su neki to usput zaboravili
Nacionalnost? Operisan od toga još u ranoj mladosti. Kad već ne mogu da budem Portugalac, svejedno mi je.
Religija? Sumatraizam
Politička opredeljenost? Light anarhizam Manu Chao tipa.
Muzika? Manu Chao, Yasmin Levy, Mariza
Omiljeni pisac? Čehov
Najveći uspeh u životu? To što unuka svakog vikenda traži da spava kod mene i knjiga o lečenju (sopstvenog) alkoholizma
Planovi u životu? Da napravim sledeći korak
