S vezom i bez veze

Moji su drugovi… ovakvi i onakvi

Moji su drugovi... ovakvi i onakvi

Postoje dve osobe koje će, kad se budem javio iz Lisabona, s punim pravom moći da kažu: e moj Stankoviću, šipak bi ti bio danas tu da te ja nisam ubedio da kupiš bicikl.
Jedan je borski fućevnt (guglajte ukoliko niste iz vlaškog kraja), kuvar po profesiji, fotograf u duši, kockar i lik koji me užasno nervira jer podseća na mene iz mladosti. A verovatno ga iz istog razloga i volim. Aleksandar Pavlović Šilja, koji je uradio najbolje fotografije moje unuke ali i moje dece, i koji je spremio neke od najboljih obroka koje sam u životu probao. On je u stvari prijatelj moje ćerke i zeta, ja sam se više družio s njegovim ocem, pokojnom legendom borske košarke Pidžom, koji je umeo do ludila da dovede neke od najvećih košarkaških plejmejkera Zvezde i Partizana. Čuvena je priča (istinita, bio sam prisutan) kad je na Malom stadionu u Boru napravio fintu kao da će da šutira, a stavio loptu ispod majice, pa se Zvezdina petorka pogubila tražeći gde je pala lopta.

Pripreme i organizacija, S vezom i bez veze

I kupus sa suvim mesom je priprema za Lisabon ako ga tako shvatiš

I kupus sa suvim mesom je priprema za Lisabon ako ga tako shvatš

Prvi februar.
Tačno mesec i po dana neplanirano treniram nebivanje kod kuće. Odužilo se useljenje u novi stan, neko od prethodnih vlasnika je bio lopina (ili sirotinja, da ne grešim dušu), ostao je dužan za struju, pa kad su mu je isključili, krao je nekako od komšije ili šta već. I onda su mu demontirali i brojilo i sve i sad sam morao da tražim novi priključak. A to, jebiga, traje…
Leptiri sa Sumatre su me juče oduvali do Beograda i evo me ponovo u prestonici ove lepe ali lude zemlje Srbije.

S vezom i bez veze

La vida es una tombola

La vida es una tombola

Ako sam nešto mrzeo dok sam radio, to su bile posete penzionera u toku radnog vremena.
Samo ti bane u kancelariju, ustiju razvučenih u širok osmeh koji bi valjda, trebalo da znači: Surprise! That’s me! i očekuje da se raspilaviš od miline što ga vidiš.
Naravno da taj prihvati i kafu i čaj i šta god ti padne na pamet da ga, reda radi, ponudiš.
Tebi glava ovolika, imaš rokove koji te pritiskaju, ne znaš šta ćeš pre, a on tek kreće s pričom o starim vremenima, dok je radio tu. Ta stara vremena su od pre godinu dana možda, ali svejedno, dok je on radio ovde, sve je bilo drugačije.

Lisabon, S vezom i bez veze

Podrška

Podrška

Kada god bih negde pročitao: „Ljudi, dajmo podršku toj i toj osobi“, razmišljao sam u stilu: okej želim ja njemu da uspe, ali šta mu znači što ja to želim, kako će mu konkretno zbog toga biti lakše? Čovek se, daleko bilo, bori na primer protiv teške bolesti. I sad, budući da ne mogu finansijski, ja ga podržim statusom na fejsu? Pa čekaj, koga zabole za moj status, njemu je potrebna lova za lečenje bre! Naravno, u ekstremnim slučajevima pustim SMS ako je to opcija, ali više zato što vidim da to rade i drugi, nemam osećaj da tih mojih 100-200 dinara bilo šta pomaže.
A onda krenem u ovu avanturu (dobro, fizički sam još ovde, nisam nigde pošao, ali čitav dan mi je tome posvećen), koja je u odnosu na ono što sam do sada radio, veća i ozbiljnija.
I shvatim smisao.

S vezom i bez veze

Ciklonomad ili cikloturista?

Ciklonomad ili cikloturista?

Ama, ne, ne i ne!
Je l`  može umesto svrstavanja u kategorije, „namćor na bicikli koju zove Zorka“? Ili samo „ludi starac“, jer već sledeća stvar koju planiram vrlo verovatno ne uključuje Zorku.

Ne mislim da sam ja nešto posebno, naročito ne da sam od drugih bolji, ali idem svojim putevima i na svoj način od nule, što bi se reklo.