Kada god bih negde pročitao: „Ljudi, dajmo podršku toj i toj osobi“, razmišljao sam u stilu: okej želim ja njemu da uspe, ali šta mu znači što ja to želim, kako će mu konkretno zbog toga biti lakše? Čovek se, daleko bilo, bori na primer protiv teške bolesti. I sad, budući da ne mogu finansijski, ja ga podržim statusom na fejsu? Pa čekaj, koga zabole za moj status, njemu je potrebna lova za lečenje bre! Naravno, u ekstremnim slučajevima pustim SMS ako je to opcija, ali više zato što vidim da to rade i drugi, nemam osećaj da tih mojih 100-200 dinara bilo šta pomaže.
A onda krenem u ovu avanturu (dobro, fizički sam još ovde, nisam nigde pošao, ali čitav dan mi je tome posvećen), koja je u odnosu na ono što sam do sada radio, veća i ozbiljnija.
I shvatim smisao.
Već sam rekao da sam zatečen i zbunjen podrškom koja stiže u različitim oblicima, zaista mi na kraj pameti nije bilo da će baš tolika da bude. Ima tu i finansijske pomoći tipa Eniaca ili Inspira grupe (koja se, ničim izazvana, javila na isti način kao i Eniac, preko Branislave Gajić), koja jednom penzioneru nikako nije zanemarljiva. Tu je i jedna osoba koja bi me „ubila“ da je spomenem imenom i prezimenom, ali ona je sa druge planete, sačinjena je od sušte dobrote i ničega više. Ima pro bono pomoći od ekipe Danice Radišić ili Ane Janković koje troše svoje vreme radeći za mene poslove koje ja ne umem, iako tog vremena nemaju baš puno. Ali svaki lajk, svaki šer, svaka rečenica za koju osetiš da je napisana od srca i da ti taj neko zaista želi da uspeš u tome što si namerio jeste podjednako važna. Nije fraza, života mi!
Nekako osetiš da te sve to gura, bukvalno ti daje motiv više. Sad više nije poenta samo da uspem zato što sam ja rešio da uspem. Sad moram da uspem i zbog svih onih koji mi žele da uspem.
Nije dovoljno da kažem hvala ili veliko hvala.
Nisu želje za bacanje. Želje su intimna stvar i, ako su od srca, ne daju se tek tako bilo kome. Treba to poštovati i dati sve od sebe da ne budu bačene uzalud.
Ljudi su počeli na ulici da me zaustavljaju, grle me ili pružaju ruku, svašta mi lepo govore. Nekima sam motiv, neki su rešili da sami urade nešto slično, neki (mlađi, logično) da nateraju roditelje da se pokrenu, čitajući im ili prepričavajući ovo što pišem.
A šta li će tek biti kad krenem da se javljam s puta!
Nisam ja bez veze napisao da su svi ljudi rođeni jednaki i dobri, zaista jesu. Ponekad to zaborave, ponekad zastrane, ali suština je tu, probudi se u trenutku.
Radostan sam i zadovoljan i znam da ONA sve to posmatra na neki način i zadovoljno se smeška. Kad na to pomislim, onda budem na trenutke i srećan.