Spustila se neka gusta magla, ne dozvoljava mi da svoj jutarnji ritual izvedem po propisima, jer ne vidim grad kroz prozor. Ali, za par dana ću i tako preći u kuću sa pogledom na dvorište, svakako neću videti grad u pet ujutro, pa nema ni veze.
Kroz tri meseca, tri i po najviše, u ovo doba ću se buditi daleko, pored nekog puta ili u šumi ili ko zna… uzbuđuje me pomisao na to, izgaram od nestrpljenja.
Preispitujem se po hiljaditi put, više jer je to preispitivanje deo rituala nego zato što imam bilo kakve sumnje u sebe. Pravim u glavi skice puta, mrzi me da ih više otvaram na laptopu, zapamtio sam sve Euro Velo rute. I razmišljam gde ću sa njih silaziti, tražim razloge da ne idem utabanim stazama. Ipak ne može to ovako, razlozi moraju usput da se pojave. Neki predeo, problem ili možda neka osoba na koju naiđem usput.
Čitam spisak opreme koju planiram da nosim, precrtavam i dopisujem. Nije još sve tu, zbog useljenja u novi stan malo mi se i izmešalo s obzirom na to da ja sve što mi je potrebno zapisujem u OneNote. Pod stavkom „Zorka“, nađem svetlo za ispred ulaza. Šta će Zorki svetlo ispred ulaza, kog đavola? Tako neke gluposti rešavam, jer u stvari, nema ništa ozbiljno više da se reši. Samo je potrebno pregurati ta tri meseca nekako.
Kaže mi Danica da pišem o pripremama, dobro je zbog ključnih reči, da se blog pozicionira na guglu što pre. Hoću, zabole me uvo. Pišem šta mi padne na pamet, nema tu više posebnih priprema.
Nekad pomislim da je čitav moj život u stvari bio priprema za ovaj put, sada se sve rešava samo od sebe. A i ovaj put, samo je priprema za novi put, nadam se. Svašta još imam u planu, ali ne želim da o tome mislim, koncentrišem se na naredni korak. Utakmica po utakmica, što bi sportskim rečnikom rekli.
Svejedno sam fokusiran, nema neke potrebe da sebe teram na to.
Malo me brine što sve ide glatko, jer prosto ne može da ide glatko, nije prirodno. Čekam šta će da se pojavi kao problem u ovim pripremama. Ako ga ne bude, biće ga svakako u putu. Ovih dana ću da svratim i do majstora za bicikl, čisto da ubijem vreme, a možda i njemu nešto padne na pamet da mi doda na spisak.
Opet, i ako smisli nešto, pitanje je da li ću poslušati ili ću da nastavim da teram po svom kao i do sada. Ne vredi meni mnogo govoriti. To me je nekad u životu koštalo, ali nekada sam bogami imao i koristi od neprihvatanja saveta. Zato ih retko i dajem.
Mrzim ovo čekanje. Krenuo bih u martu možda, ali vremenska prognoza kaže da mi to ne bi bilo baš pametno, previše kiše. Mora da se sačeka kraj aprila ili početak maja, za toliko sam valjda dovoljno pametan čovek.
Uzbudljiva su ova jutra dok traju pripreme, taman ko najava derbija Ace Informacije na RTS-u.
Kako god, bolja su od onih alkoholičarskih od pre jedanaest godina, kojih se sve slabije sećam. 
Pisaću malo ovih dana o tome, mislim. Ako je čitav moj život bio priprema za ovaj put, onda je i taj deo, uklapa se u temu. Malo nategnuto, ali ionako sam to propustio u knjizi da napišem, pa da dodam i to poglavlje, šta fali.
A sad odoh da budim ćerku za posao.
Kažu, sve je lako kad si mlad.
Ma pazi da nije, majke ti. Prođoh šezdesetu i nikada mi u životu nije bilo lakše, a pazite ovu jadnu omladinku na šta liči i još mora na posao.