Početkom prethodne godine, biće u kojem sam egizistirao trideset dve godine zajedničkog života sa suprugom, podelilo se na dva dela. Njena polovina se preselila u večnost, moja je ostala da sama popuni čitav duhovni prostor koji smo zajedno stvorili. Rastegao sam se i proširio, sakupljajući pri tome dobar broj osobina i navika koje je ona unela u to zajedničko biće. Postao sam uredniji, odgovorniji, organizovaniji i daleko fizički aktivniji. To su osobine koje pre braka skoro da uopšte nisam imao, sve to je dodala ona.
Poslednje tri osobine su verovatno najvažnije za priču koja nastaje, a biće propraćena na ovom blogu.
Inače, odmah da kažem, ja sam duboko religiozan čovek. Mada moja religija nije zvanična religija, već se definiše kao umetnički pravac, ja sumatraizam velikog srpskog pisca Miloša Crnjanskog doživljavam kao religiju, šta god ljudi o tome mislili. I to je ponekad jako zgodno, jer svoje loše odluke uvek mogu da pravdam time što su leptiri na Sumatri lepršali krilima na baš nezgodan način i pokrenuli cunami koji se manifestovao kroz sranje koje sam ja napravio. S druge strane, nemam pravo ni da sebi pripišem zasluge za dobre stvari koje uradim, jer su i one posledica naizgled nepovezanih, ali po sumatraizmu, uzročno – posledničnih događaja na Zemlji.
Da, mi odlučujemo sami, ali uvek odlučimo ono što smo morali da odlučimo, samo nam se čini da smo možda mogli drugačije.
I tako posmatram i put na koji krećem krajem aprila.
Idem, jer me vuku sile jače od mene i nema razloga da im se opirem. Pametnije mi je da se odgovorno organizujem i fizički pripremim za ono što mora da se desi.
I hvala mojoj supruzi za osobine koje mi je poklonila, ovo putovanje ne bi bilo moguće da nije bilo nje i posvećeno je njoj.

Zašto baš Lisabon i zašto, pobogu, biciklom?

Jednostavno je, bar prvi deo pitanja jeste.
U Lisabonu smo moja supruga i ja proveli najlepše dane svog zajedničkog života, ni najmanju dilemu oko toga nismo imali. Čak smo imali plan, koji eto, nismo stigli da realizujemo: da kad odemo u penziju prodamo sve što imamo, kupimo najmanju garsonjeru na obodu Lisabona (za više ne bismo mogli da skupimo, svakako), tamo provedemo ostatak života i da nam pepeo prospu u reku Taho.

Njoj posvećeno

Njoj posvećeno

Možda zvuči blesavo, ali zaista smo to želeli. Kada je umrla, prvo što sam pomislio kada sam postao sposoban da uopšte nešto mislim, bilo je – u Lisabon neću više nikada da odem, šta ću tamo kog đavola, bez nje? Međutim, kako već rekoh iznad, vrlo brzo sam shvatio da je ona „ostala“ u meni, da ako odem u Lisabon, sa sobom vodim i nju. I zato Lisabon, zato najlepši grad na svetu. Zato Portugal, zemlja dobrih i otvorenih ljudi, zemlja saudada, zemlja spoja najboljeg iz svih svetskih kultura koje su je dodirnule. Zemlja koju želim da obiđem uzduž i popreko i da je zaista upoznam.
Odgovor na drugo pitanje je možda malo komplikovaniji i ovo što ću sada reći jeste samo deo. Ostalo ću da razjasnim kroz naredne tekstove, jer za mene, ogromne su prednosti putovanja biciklom u odnosu na druga prevozna sredstva.
Negde u aprilu prošle godine, kada sam prvi put posle tridesetak godina seo na bicikl, imao sam bukvalno osećaj da letim. Vozio sam gradom i čudio se kako niko ne pokazuje prstom na mene, zar je moguće da ne vide da letim? Naravno, fleš je posle nekog vremena prošao i kada sam seo u baštu kafića da se napijem ladne vode i umijem istom, palo mi je na pamet da su i mnogi pored kojih sam prolazio leteli na svoj način, a ja to nisam primetio.

Moja Zorka

Moja Zorka

Može čovek i kad stoji da leti i gleda na svet sa neslućenih visina. Samo treba da se seti, rekao je divni Mika Antić. Govorio je o deci, ali realno, svi smo mi deca, zavisi iz kog ugla posmatramo svet i sebe. Ili sebe u svetu, kako god.
Dakle, od tog trenutka, bicikla Zorka postala je deo mog života i pomaže mi da ispunim fizički deo prostora koji je ostao odlaskom moje supruge.
Da ne davim i ne filozofiram previše, odluka se skockala sama (ne baš istog dana, naravno), spomenuti leptir sa Sumatre dokotrljao je biciklu u moj život i to bi bilo to.
Ostalo je stvar tehničke organizacije.