Vreme nije moneta koja se štedi, džaba jurite

Ima kod Živojina Pavlovića (mislim u Belini sutra, ali nisam siguran) jedna crtica koja je ostavila veliki utisak na njega, a preko njega i na mene.
Na nekom snimanju u Sahari, na petnaestak kilometara od najbliže oaze, filmska ekipa u džipovima prolazi pored starca, Beduina, koji laganim korakom ide u istom pravcu. Naravno, stanu i ponude mu da ga prevezu, a on im odgovori fantastičnom rečenicom: „Prijatelji, nemam ja više vremena da se vozim kolima!“
Jer, dragi moji, vreme se ne usporava bržim prevozom (osim ako baš uspete da idete brzinom svetlosti). Bržim prevozom se u stvari gubi sve ono što vreme (koje teče li teče i baš ga briga), može da nam priredi.
Ova jurnjava danas, uništava bezbroj lepih stvari koje bi život mogao da nam pruži. Jedino što nam donosi je eventualno novac koji, između ostalog, trošimo na kupovinu još bržih prevoznih sredstava da bismo ga zaradili još više. Lažemo sebe da ćemo tako dobiti udobniju vožnju i uštedeti vreme za odmor i uživanje. A nećemo, ovo drugo bar ne, sigurno. Vreme nije moneta koja se štedi, jer rekli smo već, ono ide nezavisno od nas. Koliko smo divnih ljudi i predela propustili da upoznamo jureći autoputem od Beograda do Niša ili leteći avionom do Turske na odmor? A dobili smo, šta? Par dana (ili deset, nebitno) više za obavljanje posla u Nišu ili brčkanje u Sredozemnom moru. I koliko sutra zaboravili smo na to, život nam ni trunku nije bio bolji posle toga.
Kapiram ja da nas čitav sistem tera da živimo tako jer nemamo svi način da preživimo drugačije u ovakvom svetu. Nemam rešenje za to, samo primećujem stanje stvari. Ali hajde bar da postanemo svesni da nas sve to ne obogaćuje, već suštinski osiromašuje, mada nam rešava egzistencijalne potrebe i da nam cilj bude da takav svet promenimo koliko možemo.
Što sam stariji, ustajem sve ranije. Nije da u potpunosti to radim svesno, oči se same otvore oko pet sati ujutro, bez obzira kada uveče legnem. I onda radije biram da ustanem nego da se okrenem na drugu stranu i nastavim da spavam. Ne moram na posao, ne moram u prodavnicu, ne moram ništa. Ali počeo sam dublje da razumem vrednost trenutka, verovatno zato što mi ih je ostalo podosta manje nego što sam ih već prošao. Lagano motam cigaretu, posmatram grad kroz prozor dok pijuckam kafu i sređujem rojeve misli u glavi. Kad hodam, takođe hodam polako mada sam u stanju da brzim korakom pređem neograničene razdaljine a da se ne umorim niti da me zabole noge ili leđa. Znam, to su prednosti penzije i nikada neću razumeti ljude koji pronalaze načine i razloge da produže svoj radni vek. Možda zaista rad obogaćuje, ali do izvesne mere, vrlo lako postane kontraproduktivan. Kao i sve čega je previše, od čokolade i ukusne hrane, do previše rada ili, šta znam… previše treniranja.
Jedino u ljubavi ne postoji overdoza.
Bicikl radikalno menja pristup i putovanjima i generalno životu. Dovoljno brzo da stigneš a dovoljno sporo da vidiš i upoznaš. Znam ljude koji kažu da svoj grad nisu uopšte poznavali dok nisu seli na bicikl. Voziš i tek odjednom, jebote, odakle ova zgrada ovde? A tu je, već vek i po možda. Da ne pričam o dužim relacijama. Pa samo na jednoj vožnji biciklom Bor – Beograd – Bor upoznao sam najmanje desetoro ljudi i od njih čuo još više priča. Ne lažem, majke mi. Biciklisti se pozdravljaju kad se mimoiđu uz neki zaverenički osmeh ili kako bih ga već nazvao ali tačno pomisliš u glavi, ćao druže, samo cepaj, znam koliko ti je dobro. Na svakom odmorištu sretneš nekoga (makar na tim relacijama gde ih ima stalno, kao uz Dunav, kuda sam ja išao) i ispričaš se kao sa najrođenijim. Ne znate ništa jedno o drugom, ali brate, ako si na biciklu, onda si moj čovek, znaš najbitnije stvari. I tu ne mislim na prevozno sredstvo nego život generalno.
Ako je šuma ili pustinja, opet dobro. Budeš sam sa sobom a to je već dvoje, ako me razumete. Priče i upoznavanja opet beskonačno puno.
Ne mogu da vam opišem svoju sreću i nestrpljenje da dočekam april.
I pisaću i slikaću i snimaću, ali znam da neću moći da vam dočaram ono što će se u meni i oko mene dešavati.
Sve ćete to morati sami, nadam se da će vas moja priča makar motivisati.
I obavezno idite svojim putem, ne pokušavajte ni mojim niti bilo čijim.
Ti putevi su pređeni, ne postoje više, osim u onima koji su ih prošli.