Još, otprilike, mesec dana do polaska.
I onda čekam prvi petodnevni period bez najavljene kiše i temperaturom od petnaest ili više stepeni. Jasno je da u četiri meseca putovanja neću moći da izbegavam kišu stalno, ali ajde bar u startu da vozim po suvom i lepom vremenu. Kako sada izgleda prognoza, idealno bi bilo da krenem posle prvog maja, ali neću moći toliko da čekam. Poći ću, mislim, nešto ranije, pa ću u Beogradu da sačekam neki takav period stabilizacije vremena.
Petog maja bi trebalo da budem u Zagrebu, prvom većem gradu u kojem ću da spavam po izlasku iz Srbije. Dalje nema mnogo smisla planirati sada.
U Zagrebu, inače, nisam bio od 1987, ako se dobro sećam. Trideset pet godina. A lepe dane u životu sam tamo proveo i baš se radujem da ga vidim ponovo. Nije više u mojoj državi, ali jeste u mom srcu i to je jedino važno.
Malo sam gledao varijante za spavanje tamo, hosteli i slično. Uklapa mi se u budžet da desetak puta do Lisabona noćim na taj način. Nađoh hostel Mali mrak koji deluje tako da vredi samo zbog njega otići u Zagreb. Ali sam istog dana dobio poziv od Adriane i Mladena Baraneka da budem njihov gost i naravno da sam prihvatio. Divni i zanimljivi ljudi, videćete, jer planiram sa njima jedan od prvih podkastova koje ću praviti usput.
Znači, jedan dan, jedna noć i jedan podkast u prestonici lijepe njihove, to je sve što sam za sada isplanirao relativno detaljno.
U međuvremenu, dane provodim jednolično. Red treninga, red čuvanja unuke, red gledanja fudbala, red otpušivanja kanalizacije. Ovo poslednje moram da sredim definitivno pre polaska, da mi stan ne bi zaplovio Dunavom do Crnog mora. Ratuju tamo, a meni je ratova preko glave.
Opremu sam otprilike skockao, čekam još jedino akcionu kameru, ali biće i to ovih dana. I onda ću da natovarim Zorku onako kompletno i provozam krug (noć i dan) negde oko Bora, čisto da budem siguran da nisam prevideo neku kardinalnu grešku zbog koje bih morao da se vratim.
Nemam nikakvih posebnih briga ili straha od putovanja, osećam samo kako uzbuđenje svakim danom raste i teško mi je da se zadržim u mestu duže od par sati, adrenalin je čudo. U stvari lažem malo, ne znam kako ću četiri meseca bez unuke. Mnogi ljudi žive daleko od svojih potomaka, nije to ništa posebno, ali navikao sam na taj naš petak – subotu kad spava kod mene, na kupovinu Malog zabavnika i Mikija Mausa prvog i petnaestog u mesecu. I na sve ostalo. Ali dobro, i inače bi me uskoro otkačila ona, tako to ide.
Ništa, to vam je toliko za sada, čisto da ne pomislite da sam negde nestao.
Sitno brojim, što bi se reklo, do još jedne prelomne tačke u životu. Ili zareza, ne znam.